УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 31. октобар 2009.

ANTOLOGIJA POEZIJE JEVREJA


KIŠA PADA U DUNAV


Trud velik ulaže olovka,
Kada glas uspavljuje.


Danijela Grujić


Sudbina jevrejskog naroda obeležena je i u svakom pogledu uslovljena beskrajnom dijasporom. Danas u velikom jevrejskom rasejanju u sedamdeset i četiri države živi više od deset miliona Jevreja.
Jevrejska tematika zauzima značajan deo stvaralaštva najvećih pisaca bivše Jugoslavije u posleratnom dobu.
Ovom antologijom obuhvatila sam opuse pesnika jevrejskog porekla, neujedanačenih poetika kao i poetskih zahvata za koje sam smatrala da bi bili zanimljivi.
Kiša pada u Dunav.
O, bože, bože,
Dunav je pokisao
sve do gole kože.

Kiša pada u Dunav a Dunav je reka koja od izvora do ušća poput pesme koja nikada prestati neće traje i odoleva vremenu i prostoru.

-Obrni se, sine, zadnji put se obrni,
jer ono što se crni kroz maglu i kišu
ono što se kroz kišu i maglu crni,
ono je druga zemlja,
druga zemlja. ..

Oskar Davičo. Detinjstvo. Stogodišnjica rođenja i dvadesetogodišnjica smrti i 2009. godina. Jubilarna i poput Trajnika istrajava. Da se setimo i onih kojih ima u delima. U delovima i fragmentima..

O kako sam pusto usidren
Na ovoj davno osušenoj stazi

Ja, sin mutavog lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca,
kraj groblja što je držó bakalnicu i mehanu....

Ono što svaku poeziju odlikuje jeste njen bogat nesvakodnevni rečnik, brojni sinonimi, slikovitost, metričnost i metaforičnost, sažetost obilja između fakata i zbilja, poetičnost i patetičnost, razumevanje ... Vinaver. Stanislav
Mi se čudno razumemo k'o dva bola, k'o dva vala k'o dva mosta u otkrića: ja te volim čudno, nemo, ti si ona čudna mala, mašta drevna moga bića.

Goran Babić saopštava da...

ja sad pišem o mrtvim prijateljima
koji su možda živi
samo što to ne znam
pa mislim da su mrtvi

ali ako ih zamišljam mrtvim
oni su možda i umrli
premda negdje, u daljini, žive...


Može se slobodno reći da su Izraelci narod poezije, s urođenim darom za izražavanjem misli i osećaja kroz pesmu. Gotovo svaki značajniji događaj u Starom zavetu praćen je poezijom.

Pevale su pesme iscrpne, gladne i žedne, gole i bose, snagama koje nisu ni znale da imaju u sebi. Pevale su pesme koje vekovima nisu znale, čije čak reči nisu razumele.
Godinama, časovima, trenima stajale su pred krematorijumima i videle prah svega što su volele. Prah svega što je bio život.
Godine su ih iskušavale, vremena su ih prečišćavala, vremana u vremenu.
Pokidane su žice logora. Ugasile su se peći.
Sa brojevima ustisnutim u kožu one idu po snegu tuđe zemlje i pevaju svoje pesme iz žarke pustinje ne razumevajući im reči, reči koje su još njihovi pretci zaboravili, ali ih shvataju celim svojim bićem.
Ljubiša Jocić

U drevnom Izrailju Biblija se čitala naglas i učila napamet - stoga su pisci znali da se potrude oko stvaranja zvučnih efekata, kojima se postizala veća dojmljivost i bolje pamćenje teksta. Aleksandar Tišma peva o vremenu koje je došlo

došlo je vreme
da i ti
od svojih mlađih
koji su u međuvremenu izrasli
s prohtevima
za dalekim
radoznalim
putovanjima
budeš pokopan.

U jevrejskom kontekstu usmena poezija je autentični izraz jevrejske narodne kulture razvijane u izgnanstvu, na specifičnim kulturnim prostorima na kojima je dolazilo do prožimanja različitih uticaja – jevrejskih, španskih i balkanskih – kada je reč o našoj sredini.

Ovde neko dolazi neko obitava
Možda je to čovek koga tražim
a on u panici u neizvesnosti
odlutao nekud izgubio se

u pesmi Dragana Donića u kojoj se možda i nalazi čovek koga traži


Jevrejska literatura prostorno je kreirana izvan granica jezika i teritorije sa kolektivnim sećanjem etike, spoja identiteta i različitih kultura ili aprila bez kiša Lee Ljubibratić podrazumeva

Sa obale tvrde
svako jutro silazim
ponekad samo pogledom
do groblja mojih uspomena

Ako bih kao polazište svrsishodnosti prezentacije poetskih ostvarenja, odnosno pesnika zastupljenih u ovoj takozvanoj antologiji sveli na alternativno prolazište, ili pak od 1891 (Stanislava Vinavera*) do današnjih dana i ako bi se poezija naših Jevreja u bilo kom pogledu pokušala izdvojiti, definisati, okarakterisati ili analizirati po mestu i vremenu nastanka, po sadržaju ili obličju i neovisno od tradicije i verovanja, prisustva i odsustva, Jevreji kao nomadski narod, kroz lutanja i traženja diljem sveta, od Davidovih psalmi poput pesama nad pesmama, kao i svi pesnici, pevaju svoje teme.

Noć je bila ogromna pod punim mesecom:
Kao da je stvorena u većoj razmeri ...

2009. godina. Jubilarna. Ostaće zabeleženo da je dvadeset godina prošlo od smrti Oskara Daviča. Od smrti Danila Kiša. Otišla je i ljubičica bela. Ženi Lebl. Vrhunska novinarka i prevodilac mnogih naših pisaca i Dnjepra u Izraelu Dine Katan Bencion

I pred skori praznik Pesah
obuzima me čežnja,
želim slobodu, obilje, mir,
čeznem da pripadam...

Setićemo se i naše Simhe Kabiljo Šutić koja kaže

Pustićemo da zvijezdano nebo
proplovi pod našim krovovima

Ostaje život na stolu Judite Šalgo ... Pustila koren; biljke će morati da me presade
iz zemlje u zemlju. I ...


Bogu hvala, pošteđena sam života.
Na pisaćem stolu marke, etikete,
nalepnice sa mojim likom: o, Judita,
naše su glave u školskoj torbi.

I kao da na nepostavljeni odgovor rečito pitanje bola za žrtvama racije u pesmi Fedora Fišla traje bez odustajanja


Muk.
Bat cokula.
Muk.
Prasak puške.
Rafal mitraljeza...

Tu je i ceduljica Ljiljane Lepuše utisnuta u pukotinu Zida plača da se dogodi ljubav /,Da se deca rode, / da se potomci nadžive

Lutam ulicama gonjena nemirom
Grozotom, groznicom traženja
Prelistavam po licima prolaznika
Šetam i sve dok ne osetim bol u nogama
Idem ...

Ružica Galac Popović je na štrandu. 1942. je godina. ...

U snegu,
krvavi tragovi crnih čizama
za bosim nogama ostaju...

dok Jelisaveta Ujhazi, izrazito lirska pesnikinja za bogatstva koja njoj pripadaju govori o šaci zemlje koja kroz nutrinu bića putuje

Moja šaka zemlje,
Moje duše
Drum.

Andra Mošić peva u zmajevima, o zidu plača, o prvoj humci iza kamenite grede poput sećanja na pretke koja nikada ne blede

Puštali smo zmaja
Bez konca, bez kraja,
Na sunčave zrake
Nebu pod oblake …

Mirko Gotesman kroz godišnja doba kaže

Prošlo je doba belih lenstvovanja
I došli su dani plavih rastrojavanja

Judita Kampos:

RAZMIŠLJAM…
BEZ KORENA - NEMA PRAVILNIH PROMENA,
NEMA REČI,
NEMA REČENICA,
NEMA PRIČA, NI PESMICA…

A Raša Livada kaže:

A Livada kažeAko si od dana: Idi u dan;ako si od noći: Idi u noć.

I ne na kraju, Danijela Grujić i
Mnoge pesme
Ostale su u duši pesničkoj
Skrivene, neispevane.
Mnogi je stih
Ostavljen da tutnji


Između jučerašnjice i sutrašnjice obitavaju Jevreji na ovim prostorima gde su rođeni i između predaka i potomaka tradicija se nastavlja.

PESMA*

Pupoljak si bila beli
na blatnjavom dlanu dana.
Zlatnik na pločniku prljavom
Zeleno u jeseni žutoj, plavo u oblaku.
Rumeno na prstima zora,
belo u noćima belim,
belo u noćima crnim.
Bila si rosa
na ispucaloj usni čekanja.
Topli žar
na zgaženom opušku vremena;
Svetionik zalutalih lađa, svetionik zalutalih lađa.

DANILO KIŠ
*objavljeno u časopisu jevrejske omladine Jugoslavije, KADIMA, novembar 1960.godine, broj 9

Da. Zeleno, u jeseni žutoj. I Tatjana Cvejin. Za kraj ili početak ...


ELEGIJA

I otac i mati i brat i sestra
Na put su otišli pre mnogo leta
A meni dođoše, stigle su sene
Bez svega ostah - nema ni mene

S puta se vratiše brojne vrline
Ulicom prolaze, skitaju psine
Iziđoh gladna, žedna iz groba
U grob da legnem kraj oca moga

Iz drugog groba govori mati
Meni će tebe ponovo dati -
Ti idi dalje od moga groba
Zadat je život - tebe da proba!"

Živim ja tako, o blagom blago
Neka me nema, o dragom drago
Da se uvučem u grob svoj samo
Lešinu novu ugledah tamo

Uzeh da kopam po svome telu
Jetru i pluća nađoh u crevu
Slivnik prokopah, iskopah rupu
Sve leš do leša žderu mi ruku

Ja rukom drugom iskopah vene
Iskopah srce, iskopah mene
U sebe uđoh veoma jasno
I tu mi rekoše: Stigla si kasno!"

A meni dođoše, stigle su sene
Bez pesme ostah, nema ni mene


26. oktobar 2009/5770



Tatjana Cvejin

уторак, 02. јун 2009.

Мирослав Тодоровић, Песме путовања


Јабука 1(2). Фотографија песника Мирослава Тодоровића, снимљена у родном дворишту...*





Ове године Мирослав Тодоровић је, заједно са Дејаном Богојевићем (награђена збирка је насловљена Преливи, отисци), добио награду „Раде Томић“ управо за књигу о којој пишемо. После Ракићеве награде за збирку Спрам расутих звезда (2007), ево другог признања које је дошло у праве руке. Мирослав Тодоровић полако излази из незаслужене сенке у којој је предуго боравио. Тодоровић, написали смо то у ранијем тексту посвећеном његовој поезији „Болна мелодија поетског жића“, пишући песме склада једну, развијену и вишеслојну, коначну књигу. Један од њених рукаваца чине песме које бисмо, условно, могли назвати путописним. Песме путовања својеврстан су наставак збирке Црно у боји (1994). Обе су, друга искључиво, певале о Африци и укључују се у растковско (на тематској равни, бар) крило модерне српске лирике.
Наслов последње Тодоровићеве збирке упућује нам својеврстан сигнал на који не смемо остати слепи. Не нуде нам се песме настале на путовањима (онда би се унутар наслова обрео и предлог са), већ песме које су сама путовања, посредством песника као својеврсног медија, испевала изнутра, својим гласом. Тај мали отклон стално морамо имати у виду јер он је једна од кључних сти-листичких константи Тодоровићева певања уопште. Готово увек у његовим песмама присутно је мало „померање“ (једнако на тематској као и на језичкој равни) које их чини овлашно онеобиченим. Песме путовања имају шест ци-клуса од којих су три последња истоветно названа „Черно-марски кругови“. Они који им претходе су: „Тунишки круг“, „Малтешки круг“ и „Линија хоризонта / мисао даљина“. Песнички се ходочастило у Тунис, Малту, Турску, Бугарску, Црну Гору. Тодоровић се „учланио“ у велику породицу наших песника који су певали о мору, изборивши за себе међу њима једно од најистакнутијих места. Но, када говори о мору, наш песник истовремено пева, присећајући се Ференцијеве психоналатичке теорије, посебно у песмама о Тунису (био је то случај и када је Црно у боји у питању), особеним враћањем уназад, о самом освиту људског постојања, Картагини, општој пролазности. Његово море има метафизички ореол.
Тодоровићеви стихови су и изгледом „морски“: дуги, ваљајући, пуни понављања, заплетака, вртложења. Поједине речи се наглашавају унутар стихова тако што имају велико почетно слово. Песме су му наративне, доживљене несумњиво али и мишљу просветљене, пуне инверзија. Неколике песме су поетски записи. Неколике су и насловом означене као дневничке белешке. Има песама у прози. Збирка је испресецана неколиким гроздовима хаику песама. На једној страни, релативно дуге песме дугих стихова, а на другој – хаику проблесци. Но, Тодоровић је и своје хаику песме у овој књизи циклусно организовао тако да један хаику циклус чини управо једну песму. Ова подсећа на непрестано таласање. Сјајан пример за, изузетно ретку стилску фигуру апосиопезу или ретиценцију (говор или песма се неочекивано прекидају и започета мисао се не доводи до краја, те се позива читалац да је сам надопуни, постајући тако песников активни помагач) налазимо у песми „Предео изван описа“ која се овако окончава: Са копна рева магарећа као припев / Свему потом о.
Песник појачава, и раније испољену, склоност ка метафоричком складању синтагми: лирику предела („Јутро у Хамамету“); мисао пута (Исто); уји светлост („Side Bou Said“); светлост бодра („Фрагменти из Картагине“); бурној светлости („Предео изван описа“); тихој светлости („Вече“); слушао музику светлости („Дневник, 12. 08. 2007“); живе антологије светлости („Созополски мотиви“); расута лирика светлости („Безброј огледала...“); жамор светлости („Лирика мора“); Светлост се дописује („Јутро на мору“); сјај тишине (Исто); филозофија тишине („Филозофија тишине...“); тишине камене („Небо бди над пејзажем...“); песма тишине („Стихови књига томови“); тишине слово („Песма као талас“);. Сасвим је очигледна доминација двеју речи-тема: тишина и (посебно) светлост. Притом је светлост и у метафоричкој предности. Тодо-ровићеве песме јесу право, често синестезијско, љескање светлости. Тишина и светлост срца су и неколиких песни-чких слика. Наводимо најпре оне са тишином: Гледам језик тишине („Знакови понад списа“; ова синестезијска слика једна је од најамбивалентнијих у читавој збирци: може се доживети / видети и као оглашавање / проговор, али и као плажење); Ал наступиће страшна тишина / Збориће ноћ у огњиштима (Исто); ... негда народи / Сада томови голе тишине зидина („Фрагменти из Картагине“; не само овде „активиран“ је locus comuni Свет-Књига; у читавој збирци као да постоји меланхолични песник преко чијих се стихова, палимсестно, пише: Јован Стерија Поповић). Потом, оне са светлошћу: Таме дашак у мраку оностране светлости („Фрагменти из Картагине“; пред нама је несумњиво флуоросцентни онострани стиховни дашак); Светли на све стране / Из згаришта белине // Сенке узлећу у видик („Отиске времена брише време...“); Истина овог стиха светлост окамењена („Писмо са Гозоа“). Речи-теме су и: век; хуј; море; талас; шкољка; ветар. Ту су и сталне опседантне речи Тодоровићева песништва: спис; слово; реч; опис; опомена; видело; историја; живот. Неколике речи вреди запамтити: истворити; јава–јара; јутропис; самота.
Песник зна да епифанијски „груне“ оксимороном: И небо је сиво жедно („На трагу за Douz“); Вековима идем ка тој у мраку светлости („Јутро у Хамамету“). Не клони се ироније: Све(Т) је сада само апстракција туристичка / Универзална метафора нестајања („Sidi Bon Said“). Велики је списак споменутих или цитираних уметника: П. Сезан; А Жид; Е. А. По; Т. Мијовић; Б. Петровић; С. Богдановић; С. Игњатовић. За мота су узети стихови: Јона Карајона, Бранислава Драгојевића, Октавиа Паса, Шејмаса Хинија, Јована Христића, Езре Паунда, Веселе Стра-шимирове. (Могле би се утврдити интертекстуалне везе које постоје између њиховог и песништва аутора о којем пишемо.) Неколико пута песник се поетички оглашава: До / живети песму („Знакови понад списа“); Садржај видика у поетику („Таласи, стихови“); Овде је сваки талас стих („Линија хоризонта“); Уче ме таласи песништву / Све те промене из истог у истом / Вазда другом („Таласи, песништво“); Море је песма / Песма Бог („Дневник, 22. 08. 1998“; и у песми „Небеско огледало“ налазимо, опетован, стих: Песма је Бог). Нема потребе посебно напомињати како је поетика Тодоровићева, метафорички усковитлана, добрано „искошена“.
Треба запамтити и следећа аутобиографска оглашавања: После свега / Хрид сам / Острво пусто („Острво пусто“); А ја у свему судба записујем („Sidi Bou Said“). Оно нас поново упућује на меланхоличну слику о свеопштој пролазности: Негда градови сада трагови („Уметност сећања“).
Када пева о природним феноменима песник приро-ду чита тако што јој омогућава да се сама заталаса, огласи. Тодоровићеве песме њено су „писаније“. Шта је у мору природе човек? Само тварка коју време вара? Време је сагледано из посебног угла. Пев о прошлости најава је будућности. Прошлости је будућност у устима („Фрагме-нти из Картагине“). Трагови прошлог опомена су у трену-тку у којем јесмо да ће и од нас, у најбољем случају, остати – ако ишта остане – само рушевни трагови.
Вреди се понекад и кладити: када будемо били Картагина, остаће понеки талас Тодоровићева певања.


Д. Стојковић

_________
* фотографија М. Тодоровића. Одломак из писма...
Miroslav Todorovic >
Mon, June 1, 2009 7:45 am
To:
zavetine@verat.net
.... evo me ponovo u Nišu, gde ostajem do 10. juna. Pa, ponovo u selo, među "moja" brda. Sve tako, ni tamo, ni ovde, uvek IZMEĐU, dok se negde ne skrasim. Ovde me je dočekao Stojkovićev tekst o novoj knjizi. Koliko sutra poslaću ti 3. primerka, jedan za tebe, a 2 daruj nekome. Bilo bi dobro da to dobije neko ko bi o knjizi svoje utiske, u vidu prikaza, napisao. Voleo bih da te ovaj jav nađe u dobru...

среда, 20. мај 2009.

Из нових књига песника из унутрашњости Србије


ИЛУЗИЈА


Осећам
примичеш се из далека
руке сам раширила
у нади плаветној
Душу
закитила цветом
окупану ушушкала
нека сања
Врата срца
оставила откључана
јутрос
промаја дува
Десно око ми спава
отворено
да не промакнеш
а ти ми не дође у сан


Милосављевић Љиљана



CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821 . 163 . 41 – 1
МИЛОСАВЉЕВИЋ ЉИЉАНА
Постојбина срца / Љиљана Милосављевић –
Ивањица : Библиотека ,, Светислав Вуловић “ ,
2007 ( Ивањица : Вега ). 118 стр. ; 30 x 11 цм. –
( Библиотека ,, Лауреати “ )
Тираж 200
ISBN 978 – 86 -85347 – 05 – 4
COBISS . SR – ID 137507852

субота, 21. фебруар 2009.

Заустављена светлост / Мирослав Тодоровић


ЗАУСТАВЉЕНА СВЕТЛОСТ
ИЛИ ВЕЛИКЕ СЛИКЕ МАЛОГ ФОРМАТА СЛОБОДАНА Г. ЈОВАНОВИЋА

Јовановићева тема у фотографији је превасходно предео људског лица, у сликарству предео са лица Природе. Ове две Божје творевине надахњују уметника да их представи фото-графијом, и сликом. Андрић је сматрао да је лепота замка на човековом путу, био је опчињен магијом предела људског лица. Писао Звезданог неба и људског лица никад се човек неће моћи нагледати...Слободан Г. Јовановић је у подједнакој мери фасциниран лицем човечјим и лицем природе. Бројне слике предела, неколико стотина, чине свеколике пажње вредан опус овог уметника. Опус који се увећава. Ово су велике слике малог формата сликарског мајстора од заната. На њима видимо природу, из њих чујемо шапут који говори да смо само њен сен, да у животу све ишчезава, да је све само њен дашак. Предели су најстарије слике, оне су биле пред очима нашег древног претка, и ево их и на сликама Слободана Г. Јовановића.
И ове слике нас опомињу, Флоберовим речима казано да деловати попут Природе наводе на дубока размишљања. То је све без дна, бескрајно многоструко...
Поезија као извидница свих уметности и сликарство као њено оличење на истом су путу спознаје. Јер, и разлика између песника и сликара је разлика између вербално-акустичког и пластично-визуелног сензибилитета, разлика у материјалу, не у методу. Јовановић песнички преноси слику предела на папир, његов лик. контуре, обрисе, светлост, све оно што чини изразиту личност предела. У игри светлости и сенки овај сликар зауставља светлост, премда модерна физика каже да се светлост не може зауставити. Али , шта је дрво, пањ, шта предео који гледамо, Ван Гогова слика, ако не заустављена светлост. (М. Лалић)
Јовановић је као сликар светлошћу бојом заточио светлост слике предела. А предео је међу првим сликама које човек види и које гледа целог свог живота. Надахнут пределима које види, и носи у себи, Слободан Г. Јовановић већи број слика остварују кадкад и по сећању, слика се јавља после дужег процеса ферментације на начин прве речи песме. Отуда ове слике садрже одјеке виђених предела са ауром тихе носталгије која се очитује у бојама појединих слика. У том новом пределу је дух оних предела који су иницирали слику, ехо лика пејзажа који сликар на свој начин остварује, из свог јаства види.
По својим сликарским исписима Слободан Г. Јовановић је расуо светлост предела са својих путовања, виђења, сећања, из снова, кадкад и вођен вишњом руком чарао је имагинарне пејзаже које је послије у стварности препознавао. У ваздуху ових слика трепери метафизичка светлост времена, те људске мере, која је титрај људског бивства. Она потрђује древну истину (Индијанска књижевност) упитно опомињући: Шта је човек? Блесак свица у ноћи. Казује да у животу све ишчезава и трепери у метафизичкој космогонији предела. Лебди нешто у овим сликама и од наше постојаности и пролазности. Свака од ових слика комуницира са посматрачем у оној мери у којој је посматрач у стању де види и чује, да се у свом обраћању нађе у њеној просторности. Видљивој и метафизичкој. Све је у магији предела чије је једноставно име лепота.
Грчка реч каже да је уметност дивота. „Божји дар, божанска светлост и истина, свест законитог рода, оно што ум јесте и ум није магија воде и завичајних предела или нешто изван нашег поимања“.
Ово су светлосне песме о универзалној лепоти и говору предела. Оне говоре језиком исконске лепоте које не знају за Вавилон. Сви предели расути диљем света „разумеју један другога“ (1. Мојс. 11.7) и чине слику света, као што сви сликари сликају једну слику. У тој једној слици и светлост је слика Предела Слободана Г. Јовановића.
Свака изложена слика је слика песма. Песма коју видимо и осећамо у свом бићу, осећамо њену етеричност у атмосфери слике која нас обасјава. Из тог осећања ми налазимо нашу слику, слику у којој се и дах наше духовности препознаје. Ово је, напосе, књига песама чије су речи боје, оне којима је и наш далеки предак у праскозорје времена сликао своје пределе који се чују, и, у Пределима С.Г.Ј. Јер, Јовановић је песник који се изражава палетом. Речима старогрчког песника казано (Симонидес са Киоса, 556-468 п.н.е):слика то је нема поезија, поезија, то је звуцима испуњена слика.
Слободан Г. Јовановић је сликајући стварао и одгонетао лепоту Предела. Светлост ових предела је увек друга, иста, а увек друга. Јер, треба имати на уму да не видимо ни ваздух, без кога живот није могућ. И, зато треба гледати, и видети. И ове слике сваким новим гледањем биће нам другачије, дубље, просторније. И нашем оку, и нашој души. И зато гледајте, и у мислима запутите се у свет ових предела**.

Ђурђиц, 2008. Мирослав Тодоровић

_______


* Слободан Г. Јовановић, рођен 15. јула 1949. у Нишу.
Завршио Академију за филм, позориште, радио и телевизију.
Члан УЛУПУДУСА од 1984. године
Предаје фотографију на Факултету уметности
и Електронском факултету у Нишу.
Живи и ствара са Машом у Нишу.

** Изложба слика У Културном центру у Сврљигу,
Дани Гордане Тодоровић