УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 21. март 2013.

ПОРАЖЕНА СНАГА / Мирослав из Трешњевице



У спомен  на Ж. М
Животине страницe                                       Умјетност је прије јаук
                                                                                            због живота него слика његова".
                                                                                        Селимовић


30.
Пролећна чаролија. Тодоровић


             Ја сам велики посматрач (што је одлика осетљиве да не кажем убогаљене деце) имам намеру да своја запажања, почев од разлаза са радном организацијом па надаље,  сада у такси служби  све то бележим. Па можда ће те белешке некада послужити  теби, можда ће се мени некада отворити „дизна“ за писање па ће и мени добро доћи.  А то време  до мог разлаза са фирмом опиши у Протувама како најбољe умеш. Штоно рекли Црногорци Дедијеру кад је писао она своја „капитална“ дела: „Виђи дер Владо, бога ти, примакни Тита некако нама, нађи тамо да је он из Црне Горе“.
Па зато се и пише да би с ублажила мука, заварала стварност. А можда је онај Жид у праву када каже да је перо које  писац држи лопата којом он себи копа гроб.  Да је и писање пасји посао. Често ми је пред очима   реченица  оног писца коју си у Шипољу држао  на зиду: Док год човек пише он избегава пропаст, али се она не може у потпуности избећи; и зато ја пишем: да се суочим са светом док се он полако распада у ништавило“. Да сам знаш  како ће се све ово обурвати и  годинама давити у властитом блату.
Ја ћу тако, а ти нађи у „Протувама и анђелима“ место и за мене. Протуве смо били него шта. Само протуве могу да гостују код рођене породице...

Смрт фашизму – слобода народу.

***
       Кажем ти, такав састав људи може да скупи само овај наш јебени живот и ова наша јебена  стварност.  Углавном нисам сам, има их сличних мени, несрећника колико хоћеш.  Ако ћутиш и нећеш да велиш где си радио, прво што ти кажу то је „а, ударише ти кару, истераше те из милиције“.
            Ја набио на очи онај мој качкет (Из октобарске револуције...) спустио бркове ( Као  Микардије у оној твојој песми: „ Обесио мустаће ко гаће на плот....“), задигао крагну од јакне па само „снимам“. Такве индивидуе може само да скупи легија странаца. Али ништа мене не сме изненадити, све то посматрам као нешто сасвим нормално. У ствари испланирао сам ја себи већ како ћу и шта даље да чиним, а о овом нећу више да размишљам.
      Помислићеш можда да сам пошандрцао када ти оволико пишем. Јок, море, него користим ово мало времена што имам док не кренем у „малу привреду“. Знам да је и то још једна ујдурма коју су нам отуд приредили, али нема се куд. Само луд овде може да буде у винклу, само будала може овима да верује, а не зна да га обећана срећна будућност чека из ћошка, па кад га тресне по главурди неће знати ни  где је, ни шта је. У бележницу сам преписао песму твог земљака Симовића: 
         „Преко  чорбе посне и неслане
           гледам оне који се осолише
           и осладише, и ољутише, и омастише.

           Нико у овој земљи
           не живи тако добро
           као они што је упропастише.“


Е,  сад могу себи да дозволим да се напијем ко црна земља.
Весник пролећа. Опет, Тодоровић


***

Сваким даном ми овај наш најмање Бели  Град показује  и своје друго лице. Прексиноћ ме „измрда“ једна протува из полусвета  за целих 60000 динара. Али не жалим, платио сам цену неискуству, убудуће са таквима општим само кроз три прста отворен прозор, а ја наивко држао откључана и предња и задња  врата и када се такав ували  у кола муку видиш докле га се ратосиљаш.  Иначе, често се нађем у Новом Београду. Какав тамо фин свет живи?  Како само гордо пролазе поред таксија, а да нас и не погледају.  А и зашто би када их чопоративно возе СМБ возила. Имају нагланцане псе чуваре...
Много су ми добре муштерије  ови несврстани, ови  „а џавала хала вала“ (Араратови), плаћају само крупним новчаницама, а када их питам из које су дражве они одговоре „Ми немамо своју државу“.   - Јебем ти такав народ, нема своју државу, а вози се таксијем. И то га вози  син предратног газде М. М. који има своју државу, додуше самоуправну и несврстану.  Највише  се  мувам на станици код Градске болнице. Обично ми је ту полазиште. Па кад предвече навале ове са киретирања  посла до гуше. Прилазе колима, ногу пред ногу, а мужјаци их придржавају док се не сместе на задње седиште. Онда мајстор убаци у другу и клај-клај, а чука одчукава, пара капље.
Најкоректнији путници су они Београђани који такси схватају као нужну потребу, а Бог те сачувао оних  билмеза што запрче кравату и седну у такси да би лечили комплексе због „ги“ или „гу“, и због замашћених оковратника, па још траже рачун на 10000 динара.
Баш данас натрча Захарије Трнавчевић са неким својим рођаком са села, па онда често возим и до оног будућег рибњака, е онда кажем „извините  ја сам нови таксиста. Хоћете ли ми рећи где је то?“
Сто људи данас  да уђе у такси то су ти сто исповести, од струјног колапса до суђења са маћехом. Ми таксисти ти дођемо као неки „лекари душе“ . За сваког мора да имаш лепу реч охрабрења или саучешћа.
Причам једном старом таксисти како ме је протува изврдала а он  не пита  да ли је протува стара или млада, слаба или јака, пијана или трезна, него „како си га оценио?“ Значи, најважније је оценити кога возиш?
Возио сам  и једног шаламана. Пожеле  ми  „сретан нови година“ галантно одбио кусур.
Возио сам и Цигане. Они, с обзиром да су плашљиви, пошто пото хоће  да оставе утисак „финих људи“, поштено плате, али кусур ишту до жуте банке (Бечка школа).
И тако радим, слажем пару на парицу, а знам да ће је ови  обезвредити  чим нешто заимам, да ћу се и сам чудити шта ме снађе.

***
Бежим и гадим се градилишта и свега што се дешава на њему.  Какав је то осећај  био кад сам са станице гледао Бајгору  у маглу замотану, па онда у возу, у бифеу,  гледао сам  нашег старијег колегу, толико је био пијан да ме није  препознао,  а поред мене је кукаван  стајао. Сетим се како је Хроничар једаред  заспао у возу и пробудио се тамо негде у Метохији. Изашао на станици Добра Вода (Уј мир). Јутро, а шиптари на станици пошли на посао, чекају воз.  Зачуде се  када га видеше. Откуд ту?  Гледам, каза им, да купим неко имањце. Видим, селе се Срби, чкавељи како нас ви зовете, па реко ја ћу да се доселим.  Они у смех. Оста и о томе причица. Сад гледам  колегу, једва га  ноге држе, очи заводњеле, гледам њега видим самог себе. Човек са 30 година стажа на терену шта доживе?  Сетио сам се одмах и чиче – Брке Личанина. Са колико је трагике  и за теренца симболике  завршио у бараци, и то у клозету. 
„Говнарски живот живео, у говнима завршио“.
Па и Митра Килибарде  који је целог живота копао канале и у каналу завршио.
Све ми је то створило  у души осећај  мучнине  и туге  да сам се одмах вратио  у купе и натегао балон са ракијом....


***
Морам још нешто да кажем: Човек зри  док је жив, па опет блесав умре. Неко дође раније до правих сазнања  о животу и овој нашој стварности. Неко касније, неко никада. Неко има некога да га  упути, а неко до њих долази сам.. За мном је остала једна етапа живота па сам узео да сводим неке рачуне. Прва грешка ми је била што сам био честит  и наиван, и  што сам себи  дозволио да наседнем   да ме гангстери заведу. Друга грешка ми је што сам дозволио себи да попијем цистерну вињака  док нисам схватио да сам заведен и ко ме је  завео.  Трећа грешка  је  што онда када сам све схватио   нисам смогао снаге  да   „окренем лист“,   није ми  још било касно. Да ли је ово треће грешка или није време ће рећи?
И цела ова наша фарса своди се на борбу да будеш што ближе „великом куму“. У томе лежи суштина свега онога  на шта се гангстери позивају. То је кључ успеха. И сва ова духовна силеџијства се своде на то.
Па ко воли нека изволи, а ко не, ко га јебе.  И не само ко га јебе  него и више од тога.
Нисам се распиздио него дошло ми је да ти  и ово напишем.


***
Док ми отворисмо очи и схватисмо нешто ови мангупи се наживеше. Често се питам  зашто се и ја не ухватих у њихово коло. Да ли због оних сабраних дела  од Јанка Веселиновића што ми их ујак поклони у детињству (камо лепе  среће да ми је даривао Милована Глишића)  или због успомене на мог покојног оца  кога једва памтим  и за кога су причали да је  био изузетно честит  човек и домаћин. Можда сам ја у овима тражио честите људе  и домаћине  па су ме разочарали, што уосталом  сваким даном показују и доказују ко су и шта су.  Срећа да живот има и лепих страна  мада  нам и то безобразно скрнаве.  На уму ми речи Воје Попаре „оно што си је лепо хватај, а што није избоксуј си га,  што даље од себе“. Зато сам решио да  од сада, па убудуће,  само  „боксујем“. 
У првом реду, штама  и телевизија, тровачи и испиривачи мозга има да се одбијају од мене кано таласи од стене. На врата сам налепио лист са  твојим стиховима: 
 
Докле ће вако
 
Једино на ТВ добро је
И новине пишу
Гадно гладно неко време
Нико никога не зарезује 
 
Ко пизда кишу
 
Народни хлеб мој јадо
Кућа на продају Завежи бре
У мишју се завуци језик скрати
Доћи ће дан о злу ћеш овом још и  певати
 
           Кажеш да је ово добро како ће тек бити. Не знам шта да велим.  За сад
посао, плац, понеки пријатељ (ту подразумевам и књигу) има да буду мој „паралелни свет“ у коме ћу живети, јер у овом свакидашњем  само сам животињарио. Што се тиче „егзистенцијалног минимума“ ја се тога не плашим, јер и када сам најмање имао  било ми је довољно. Мени који сам у 10  години распиривао ватру ковачким мехом Живану Бангљи, мене заиста овде ништа више не сме и (не може) изненадити.
Пита ме један „пријатељ“ како сам тако лако могао да се решим фирме и благодати које ми је живот у друштвеној фирми пружао. Кажем му врло озбиљно:  - За честитог човека и радника и 15 минута самоуправљања  много је, а 15 година сасвим доста“. А он ће мени, „па оно јесте али, али знаш није ти згодно“.  - Знам -  казах - овамо где прелазим ускраћена ми је могућност  да добијем плакету „Млади радник самоуправљач“, и стварно, како велиш, због тога није згодно.
            Пре неки дан сретнем једног школског друга, капацитет у школи био, завршио факултет, али се тако лепо уклопио у ово друштво да до сада није ни заснивао радни однос.  Гледам га, оћелавио, одело предратног кроја, кравата демоде, али још луђи неко што га се сећам  из школе. Био мало у Канади код рођака радио и зарадио неки динар.  Питам га „бре, Ђоро, ко нам ово направи и чему ово води“?
Он као из топа:  -Масони, буразеру, они су нам ово све направили.  Видиш да су наши очеви мрзели своје очеве (Стрељали их због Карађорђеве звезде.) а доћи ће  време да ћемо и ми мрзети наше и да ћемо, ако стигнемо, дићи руку на њих.
-Знам за то, рекох, али од куд масони, јебали те они.
А он ће ти мени: - Буразеру, они се сахрањују без амблема, а умешани су у пљачку нашег државног злата у време рата“.
Бленем у њега. Можда је у праву. Углавном, међу нама, као да никада нема мира и љубави, зато се отуђујемо један  од другог. И зато смо догурали  до дувара...
Ипак ћу да купим ту књигу о Масонима. Написао је онај Попоски што је писао о Принцу Ђорђу.

***.
Посматрам данас моје садашње колеге, просто да их се човек плаши. Има ти ту свашта  и свакаквих (Слично као у грађевинарству. С коца и конопца.) Нелагодно сам се осећао док сам их посматрао. Има их са дна, чак и са оне стране закона, исто тако има пристојних људи, продуховљених, или бар се тако мени чини.  Један виче из свег гласа, нисам био подобан за самоуправљање, па ми предузеће, након 8 година рада, од тога 3 година суђења дали ову Ладу као отпремнину (Економиста по струци.). Други се дерња ко недотав „Навалите људи стигла јаја од Југококе за таксисте преко синдиклане подружнице“. Један, отприлике као ја, стоји грешник са стране,  па само гледа шта се ради, слуша шта ови говоре. Кад му ја приђох, а оно и он бивши грађевинац. Иструлио по баракама. Извадим из торбе  твоју књигу о „Летећим баракама...“ Седе он у кола и тај дан није излазио. Читао, неке ствари утувио да их на памет говори. Алал му перо, вели, подигао нам споменик. Kако се он тада осећао сазнао сам када у недељу  91 године по навици купих  новине (Политика,  недеља, 10. фебруара 1991).
Цупкам код трафике, прелиставам кад, ко да ме гром удари. Читам:

Људи из летећих барака
 
Песме модре од живота


Уводна напомена:
Бараку радника из Какња, на раду у Плочама, видели смо и опиасали 1967.
„Барака 8 х 6, у њој 19 кревета, десетак ексера изнад свакога. На једном од њих висио је капут чије су рукаве изгризли мишеви. Али, то се дешавало док се радници нису извештили па су, извештивши се, једно време, рупе на зидовима и поду крпили  новинама и остацима намештаја. Више то не чине. Новине су поскупеле а преостали делови намештаја су им потребни: овде се спава на остацима некадашњих кревета,   покрива   остацима   некадашњих  ћебади,  шпорет је  начињен од старог лименог бурета...”
Молим вас, поштовани читаоци, сачувајте слику ове бараке у памети. тако ћете лакше разабрати оно  што следи.
***
Мирослава   Тодоровића теренца-радника и његове другове, ви поштовани читаоци не знате, можда никада о њима ништа нисте чули, као ни, донедавно, писац ових редова. А да ли су живели? Живе ли још? Тешко је   рећи о чему ће вас известити један стих из Мирослављеве песме, када томе дође време. А не знамо ништа о Мирославу и његовим  друговима,  не  познајемо их,  нисмо их  ни срели стога што они (присетите се бараке из уводне напомене) у таквим летећим баракама, како је то срочио у стих и песму Мирослав песник и теренац:
„Лете ове наше бараке, раке
Лете ко вране као чавке...
С Ћердапа небом преко Таре
На Косово у Виско, на Бајгору
Жизни наше – мутне шаре
Лете вране  у  мом гору”
Лете они, лете тако да и сам живот мимоиђу или живот њих?
Пре  него што  ће  полетети још једном и све даље, даље од срећнијих људи, дање од свог живота, по мраку, газећи иловачу до чланака, ваља да припреме своју торбу:
„Флаша ракије, чешањ лука
Комад сира овчијег за мезе
У најлон кесу увијена преобука:
Кошуљи, гаће   пешкир извезен...
И црквено и мртвено ту је,”
Тада полете на оним баракама да сруше планину, пробију тунел, да саграде пут широк, леп као нацртан, не би ли, људи другачије судбине, што пре, што удобније стигли у ново насеље, нови стан а и у понеку вилу.
Некада је био обичај да се мајсторима, који су подигли кућу, понуди чаша ракије. Више за то нема времена. Тек ставе потоњу циглу, оперу подове од својих трагова, поново се потрпају у ону бараку и одлете даље, све даље а све ближе крају:

„Живели, а живи јесмо ли били
Јавља се глас неки – цвили
А глуво је доба једва се дишс
Земни рачун у празно своди
Спрам свеће у мразној соби
Пустиножитељ Мирослав пише.”
И полете својим летећим баракама. Тако ми суминемо њих, они свој живот.
Али, и они летећи отпочињу, душа им, док сасвим не исцури жељна весели:
„На асвалу тањири празног пасуља
Векна леба со, лук и сланина.
Богато живи живот наш хуља
Славимо га уз балон вина
Цапаримо се касно, у ноћ певамо
А да не постојимо још не знамо.”

Лете, лете па им, каткад, онемоћају крила. Јаукну:

„Затрпано њих петоро у тунелу
Живели под земљом, живи три дана.
Извукосмо их у црну недељу
Милун жив, четворица утепана...
Вран у лицу бори се с душом
Милун у болничкој соби лежи.
На лицу му тужном
Живот исписан да се најежиш...
Жигови, болови, сикирација
Јебага живот наш божја лакрдија.”
Са  данима и питања се множе, увек иста, увек иста. Оно питање: „Бити или не бити”, чиста је зајебанција по Мирослављевом певању, а ми смо склони да му верујемо:
Онај није знао хоће ли бити или не, а Мирослав и његови другови не знају ни да ли су били:
„Не живим! Живот је смртан
А и ово што живим
Живим ко да сам одавно мртав”.
То Мирослав у име својих другова пева, а друг његов Ика - теренац каже на све:
„Чим сам се родио ја сам заплакао.
Јер на земљи живет није лако.”
Шта рећи Ики  теренцу за утеху? Ајд’ 6оље да ћутимо:
„Ћутимо затим дуго.
Ој, животе мој, моја туго
У бараци скапава Бора, а напољу југо
Дува.
Дува, Дува, да Бог сачува.
А никад да сване.
Никако душом да данем.”
Поново  питања,  питања  увек  и увек иста,. или, бар слична:
„Добривоју тесару из Валакоња.
Има ли те иђе, јеси ли био,
Мој црни Добривоје, речи које
Оне твоје тесарске, и ове моје
Што сам их ко змија ноге крио.”
А Влајко Пернати има шта де прича дуго:
„Где све није био, где печалио?
Туђе сам ја године живео
А живот ме брале напати
И мртвнма ћу о томе причати.. “
Време за живот кад је, је ли га било, Мирослав и његови другови из летећих барака незнају посигурно. Али, знају када је време смрти:
„Знам ја брата мога Љубу
Што је навро, оће сад мрети
Домаћин је човек а ми нисмо докони
Шта извољева?
Није време за смрт љети..,”
Зима, е то је нешто друто. Или, да умреш, или да запеваш. Тада је време.
„Пију и ију на вересију
Самоћу у биртији блаже
Којим маљем да је разбију?
Запевају и у песми је траже...”
Вилиманова жена Даринка казује да ни у песми не може јаде да ублажи:
„Уби ме самоћа, утуче тугом
Од ње ти нема лека
Неће душа млијека, моја лепа друго
Знајеш сама, оће човека.
Да дође кући да се скраси
Па соли и леба више ми не треба
Џаба ти све кад сам си.
Дође ми да вриснем до неба
Да одем у свет Веселница
Кућа и постеља. ми ко гробница.”

У оној бараци на Плочама, са почетка ове приче, рекли су нам:
„Долазиш ли су из управе... Не нису, нису, али, су обећали да ће доћи. Поручили су нам да ће нам градити самачки хотел и да ће све уопште у животу бити боље, Идемо ка томе”.
Песма је питаље, питање, питање, много питања:
„Дува југо
Снег се топи
Животе мој
Моја туго
Колико ћемо још дуго
Тражити
Један другог?
То је све. Да ли је?
На сваки начин, част нам је и помало тужно задовољстмо што смо могли да вам представимо песника-теренца Мирослава Тодоровића и његове другове, теренце такође.
Васко Ивановић

Нисам читао него гутао.  Једаред, дваред, ама отвори ми ова репортажа врата мог живота и страћене младости. Купих десет Политика, одем кући и три дана се нисам трезнио.
И зато турај у књигу о Протувама и овај лист из Политике, стави и она писма, то је крв приче о нама.  И ово што се сада пише је по налогу, јебо их постмодернизам, можда је и то ујдурма  Масона да нам  огаде и књигу.

_________ Из  романа  Протуве и анђели
 

петак, 22. фебруар 2013.

КОНКУРС ЗА НАГРАДУ ” РАДЕ ТОМИЋ”


Књижевни клуб “Бранко Миљковић” Књажевац расписао је дванаести песнички конкурс
за награду “Раде Томић”, коју ће доделити у расположивом термину између 15. маја и
15.јуна 2013.године, у оквиру прославе Дана општине Књажевац.

Поред награде “Раде Томић”, која подразумева објављивање књиге за најбољи рукопис,
органитатор ће доделити и две новчане награде за циклус песама. Најуспешнијим
учесницима биће уручене и специјалне повеље.

Право учешћа на конкурсу имају сви аутори који пишу на српском језику. Необјављене
рукописе, као и циклусе необјављених песама у три примерка, под шифром (са
разрешењем шифре у посебном коверту) слати (искључиво поштом) на следећу адресу:
Књижевни клуб “Бранко Миљковић”, 19350 Књажевац, поштански фах 58, са назнаком -
за награду “Раде Томић”.

Конкурс је отворен до 20. 4. 2013. године.
   (Извор: Обрен Ристић)

среда, 02. јануар 2013.

Русија је изгубила поверење у Европу / Јевгениј Шестаков

  
....Је­ди­ни про­је­кат по­мо­ћу ко­га су Ру­си­ја и Евро­па мо­гле да по­ста­ну пра­ви стра­те­шки парт­не­ри на не­ко­ли­ко де­це­ни­ја био је европ­ски си­стем про­ти­вра­кет­не од­бра­не. Ме­ђу­тим, под при­ти­ском Ва­шинг­то­на, Евро­пља­ни су од­би­ли да по овом пи­та­њу са­ра­ђу­ју са Мо­сквом.
Кри­за по­ве­ре­ња из­ме­ђу Евро­пе и Ру­си­је је очи­глед­на и нај­ве­ро­ват­ни­је ће на­ста­ви­ти да се про­ду­бљу­је. Од­су­ство на­прет­ка по кључ­ним пи­та­њи­ма ва­жним за без­бед­ност Ру­си­је не­ми­нов­но ће до­ве­сти до сла­бље­ња са­рад­ње на свим дру­гим по­љи­ма.
Ипак, сце­на­рио у ко­ме би се Евро­па од стра­те­шког парт­не­ра Мо­скве пре­тво­ри­ла у ње­ног по­тен­ци­јал­ног не­при­ја­те­ља из­гле­да ма­ло ве­ро­ват­но. Основ­ни „ко­ло­се­ци“ — бор­ба про­тив те­ро­ри­зма и тр­го­ви­не дро­гом, про­ток ро­бе у Ав­га­ни­стан — не­ће би­ти ре­ви­ди­ра­ни. Ру­си­ја ће шти­ти­ти сво­је ге­о­по­ли­тич­ке ин­те­ре­се, али ће се пре све­га кон­цен­три­са­ти на ре­ги­о­не ко­је сма­тра тра­ди­ци­о­нал­ним зо­на­ма свог ути­ца­ја. Исто­вре­ме­но, Мо­сква ће са САД ра­ди­ти на из­на­ла­же­њу за­јед­нич­ког је­зи­ка по пи­та­њу оп­штих нор­ми по­на­ша­ња на свет­ској сце­ни. О овом пи­та­њу ви­ше не­ма сми­сла по­себ­но раз­го­ва­ра­ти са ЕУ.
Не тре­ба за­не­ма­ри­ти ни чи­ње­ни­цу да ће ру­ски би­знис ви­де­ти сво­ју при­ли­ку у еко­ном­ском сла­бље­њу ЕУ. Без об­зи­ра на не­по­вољ­ну по­ли­тич­ку кли­му, ру­ске ин­ве­сти­ци­је у Евро­пи ће се ши­ри­ти. На при­мер, не­дав­ни по­ли­тич­ки спор Ру­си­је и Ве­ли­ке Бри­та­ни­је ни­је до­вео до сма­њи­ва­ња еко­ном­ске са­рад­ње из­ме­ђу две зе­мље.
Кључ­на од­лу­ка ко­ја би мо­гла да по­вра­ти по­ве­ре­ње Ру­си­је у об­но­вље­ну ЕУ био би до­го­вор о европ­ској про­тив­ра­кет­ној од­бра­ни. За­пад од­би­ја да при­ли­ком по­ста­вља­ња про­ти­вра­кет­ног шти­та пру­жи Ру­си­ји прав­но оба­ве­зу­ју­ће без­бед­но­сне га­ран­ци­је. Мо­сква сма­тра да то угро­жа­ва ње­не стра­те­шке ин­те­ре­се. Ако се то­ком са­ми­та НА­ТО-а у Чи­ка­гу кра­јем ма­ја ове го­ди­не Евро­пља­ни сло­же са ад­ми­ни­стра­ци­јом САД око га­ран­ци­ја за Мо­скву или ба­рем усво­је план за им­пле­мен­та­ци­ју та­квих га­ран­ци­ја, то би мо­гла да бу­де по­ла­зна тач­ка и за дру­ге за­јед­нич­ке ру­ско-европ­ске про­јек­те. ....
       Видети више:  http://ruskarec.ru/articles/2012/05/11/rusia_e_izgubila_poveree_u_evropu_15582.html